Dečko me stalno kritikuje i traži mi mane, gotovo svaki dan mi kaže nešto ružno. Te sam neodlučna, pa sam škrta, uz mene je izgubio svu slobodu, pa mi ružno stoji karmin, pa trebam da sredim zube, što se ne ofarbam, ružna mi je košulja…svaki dan nešto. Ucjenjuje me da mogu ići negdje s njim ako ću se “spremiti za 10 minuta”, govori mi da mu se ne obraćam jer mu treba mir i privatnost, itd.

Kada sam s njim, stalno sam oprezna da ga ne iznerviram s nečim, bojim se i progovoriti i samo se sklanjam da mu nisam na očima. Prije bih reagovala i pokušala pričati s njim, ali sam se umorila. Kada mu smireno kažem da je najbolje da se raziđemo i da ide svako u svom pravcu i da si nađemo ljude koji će nam bolje odgovarati, on krene da plače, da mi govori da sam najbolja, da mu je uz mene život savršen, da me voli. I tako u krug stalno, nalazim se u paklu iz kojeg ne mogu da izađem. Želim van, ali ne znam kako.