Na početku sedmog meseca trudnoće, otkrila sam da sam trudna kad su se pojavili jaki pokreti u stomaku. Pošla sam na hitnu, preplašena i zbunjena, gde su mi saopštili da je sve u redu i da nosim djevojčicu.oj muž je bio dijagnostikovan sa rakom, ali nažalost, bolest je otkrivena prekasno.
Sada je u komi, i lekari ne daju mnogo nade. Nije svestan da ćemo uskoro dobiti bebu, i ta spoznaja me duboko povređuje. Pored emocionalnog stresa, fizički sam se potpuno zanemarila. Kroz sve te teške trenutke, gojila sam se, imala redovne cikluse i mislila sam da je rast stomaka rezultat stresa i nepravilne ishrane. Radim u tri smene i uopšte nisam obraćala pažnju na svoje zdravlje.
Kada sam saznala da sam trudna, osećala sam se kao da sanjam. Doktori su rekli da je sve u redu sa bebom, i da je ona devojčica. Iako sam sretna zbog dolaska naše ćerke, srce mi je slomljeno zbog sve većeg gubitka mog muža. U tom haosu, osećam se kao da ne mogu da pronađem ravnotežu. Sviđa mi se ideja da ću uskoro postati majka, ali srce mi se kida zbog toga što je ljubav mog života u poslednjim trenucima svog života.
Kroz sve ove teške trenutke, osećam se izgubljeno i zbunjeno. Iako su mi doktori rekli da je beba dobro i da je sve u redu sa njom, ne mogu da se pomirim sa situacijom. Razmišljam o tome kako ću da se nosim sa ovim izazovima, kako da pronađem snagu da nastavim dalje. Još uvek nisam nikome otkrila da sam trudna, jer se osećam potpuno pogubljeno.
Dok sam u jednom trenutku ispunjena srećom zbog dolaska bebe, u drugom me obuzima duboka tuga zbog gubitka muža. Trenutno sam u stanju stalne unutrašnje borbe između radosti i tuge, i ne znam kako ću da se nosim sa svime što dolazi.
