Trudna sam 7 mjeseci i obično piškim svakih pola sata. Ustanem ja tako ujutro, sva u zurbi jer moram ici vaditi krv a kasnim na autobus. WC zauzet.
Mislim nema veze, izdržaću pa ću u gradu negdje piškiti. Dođem na vađenje krvi, red od 40 ljudi. Svi čekamo vani ispred poliklinike u redu.
Pitam ja sestru na ulazu ako bih mogla samo do wc-a, na što meni ona odgovara da se strpim dok ne bude moj red da uđem (pušta ih po 3 unutra). Cupkam na mjestu, red se jedva pomiče.
Kad sam napokon mogla ući, shvatila sam da se ne stignem zaletiti do wc-a jer mi autobus ide za 10 minuta i taman imam vremena samo da mi krv izvade i da odem na stanicu (sledeći autobus je išao za 2h i zaista mi se ne bi isplatilo čekati). Vožnja do kuće je trajala oko sat vremena. Dole me toliko bolio da sam…
Dole me toliko bolio da sam bila ubjeđena da će puknuti.
Suze su mi na oči išle. Držim ruke između nogu, nije me ni briga što ljudi gledaju.
Cijela ta agonija je završila tako što sam se upiškila u gaćice na ulazu u dvorište..
