Zoran Milanović ulazi u kancelariju Zagrebačke Banke na Trgu Bana Jelačića, dolazi do šaltera i kaže:
“Dobar dan. Molim vas, možete li mi unovčiti ovaj ček?”
Šalterska službenica:
“Naravno, gospodine. Možete li mi dati Vašu ličnu?”
ZM: “Paaa, zapravo, ni ne nosim svoju ličnu sa sobom. Nekako mislim da mi ni ne treba. Valjda znate ko sam, je li…”
ŠS: “Da, znam ko ste”, nasmeje se, “..ali, to su pravila naše banke. Žao mi je što insistiram, ali to sam obavezna napraviti”
ZM: “Ali možete pitati bilo koga ovde, sigurno svi znaju ko sam”
ŠS:”Gledajte, ja Vam to verujem, ali ipak trebam neki dokaz”
ZM: “Preklinjem Vas, isplatite mi ovaj novac, nemam sad ličnu sa sobom, to sam ja, premijer.”
ŠS: “Mogu Vam samo ispričati jedan sličan primer. Prekjučer je tu ušao Mario Mandžukić, takođe bez lične karte. Nakon rasprave, jedan čovek koji je bio u redu na drugom šalteru je viknuo
– Mandžo, ide lopta. Mandžukić se okrenuo, skočio i makazicama pogodio loptu i zabio je u rašlje ulaznih vrata. Nakon toga, svima je bilo jasno da je to Mario Mandžukić, pa smo mu napravili isplatu. Eto, možda nam i Vi možete nečim dokazati da ste to baš upravo Vi.”
ZM: “Uh, sad ste me baš zatekli. Totalno sam bez ideje. Nemam pojma šta bih napravio, ništa mi ne pada na pamet…”
ŠS: “Jel Vam odgovaraju novčanice od 500 i 200 kuna ili da sve isplatim po 100?…”
