Moja sestra ima troje male i izuzetno nevaspitane djece.
Lome stvari po kući, prave haos, a kad im se riječ kaže, odmah se valjaju po podu i histerišu. Pri tome nisu bebe, imaju 6, 8 i 10 godina. Ona i njen muž stalno izlaze, idu na putovanja, u šoping, itd, a djecu ostave meni i mami na čuvanje.
Mama je srčani bolesnik, ja studiram, pri tome nemamo para a sestra ih ostavi po 7 dana, moramo im kupovat hranu jer pobogu djeca su navikla samo na najbolju hranu. Mama i ja jedva za sebe imamo, živimo od njene penzije i onoga što ja zaradim radeći preko studentske organizacije. Juče me je sestra nazvala i rekla kako ide na put i kako joj “moram čuvati djecu”.
Odbila sam, ne samo zbog njenog bezobrazluka, nego i zbog toga što je ispitni rok i stvarno nemam vremena. Gospođa se naljutila i blokirala me. Sad mi je krivo što sam ikada i pristala da čuvam i izdržavam njena derišta. Sad je pokazala pravo lice i, iskreno, nije mi žao što neće da priča sa mnom.”
