Sa 20 godina sam dala tek rođenu ćerku na usvajanje. Oboje studenti bez para, veza na daljinu, nije bilo šanse da je zadržim, a nisam imala srca da prekinem.
Ona sada ima 8 godina, a dan ne prođe da ne pomislim na nju. Gde je, s kim je, da li je usvojena, na koga liči, da li je srećna.
Tražila bih je, ali se plašim onoga što bih mogla da nađem. Možda je usvojena pa mi neće dati da je vidim, možda ne zna da je usvojena, možda joj moja pojava poremeti život.
Možda je i dalje u domu pa će mi biti još teže, a ne mogu da joj pomognem. Mislim da je bolje da sačekam da malo odraste, biće lakše objasniti joj, ali opet ne želim više da čekam. Ne znam šta da radim, ne želim da joj uništim život, a ne mogu više ovako.
